Нераздвојни на путу до школе сваког јутра
Како кажу често уме да буде врло тешко због великог снега, за страх не знају и храбро сви заједно пешаче и увек има занимљивих ситуација у путу које радо препричавају. У сеоским школама и даље има ђака пешака, деце која да би дошла до школе морају да пређу по неколико километара пешке кроз пределе који често нису проходни ни за дивље животиње. Екипа ББН-а је посетила издвојено одељење основне школе „Стеван Јоксимовић“ у Пашној Равни два дана уочи школске Славе – Савиндана, са једном једином жељом да видимо и напишемо неку реч о деци која до школе путују као и њихови дедови.
Наставу, у овој планинској школи, похађа десет ученика, од тога је седам школараца и три предшколца. По речима учитељице Миленке Андрић ученици су добри, вредни и радознали. Проблем који настаје у зимском периоду је у томе што поједини ученици пешаче и до чак седам километара да би дошли до школе. Услед снега и осталих непогода често се уквасе, покисну и буде им изузетно хладно, али како каже учитељица, првих пола сата наставе користе како би се сви угрејели, осужили и затим крену са наставом.
Пешке и по зими и по лету
Марко Крстић (9) и Жељко Прокић (8) до куће имају да пешаче нешто више од једног километра, што је најкраћа раздаљина ове групе пешака. Верица Тодосијевић (8) да би дошла до школе треба је да препешачи четири километра у једном правцу и то по сеоском макадамском путу који је зими углавном неочишћен, већ само има „пртину“. Она је једна од најмлађих ученика и није је страх да пешачи јер увек другари буду са њом. Владици Тешићу (9) и Остоји Остојићу (7) кућа је удаљена нешто више од три километра. Владица такође воли да иде пешке, док Остоја не пешачи јер по његовим речима на путу до његове куће има кучића који знају да нападну па избегава да иде пешке. Тада га углавном неко повезе ако је пут проходан и неко уопште и наиђе. Лазар Спасојевић (8) до школе пешачи четири километра а каже да је изузетно лакше лети, јер је лепше време и лакпше се пређе пут него у зиму, када снег то знатно отежава. Славица Павићевић (7) која до школе иде колима, али се враћа пешке и тада треба да пређе 6 километара, често се плаши због дивљих животиња које се могу срести на путу.
Сви су добри ученици, и другари, заједно пешаче, друже се и уче. Једни друге пропитују и преслижавају лекције и ето планинске пешачке вршњачке едукације о којој стручњаци бројне беседе слове. Без обзира што увек рано устају у школу увек долазе ведри и расположени. Како кажу често уме да буде врло тешко због великог снега, за страх не знају и храбро сви заједно пешаче и увек има занимљивих ситуација у путу које радо препричавају. Најбитније им је да им је учитељица Миланка добра, да их разуме и да им увек помаже у свему, а свима је најзанимљивији предмет математика.
Коначно пред школом
„Период једног школског полугодишта је довољан да школу на Пашиној Равни са сигурношћу назовем одичним местом за образовање и васпитање деце. Здрава средина, добри људи, може се рећи очуван систем вредности, доприноси томе да ја, као просветни радник, имам веру у то да моји ученици ходе правим путем у своје боље сутра. Школу не доживљавају као обавезу већ као место за дружење са другарима које током викенда и за време распуста не виђају често. Што се учења тиче, истичу се добрим успехом, вредни су и сложни, што је и најбитније“ – рекла је за ББН учитељица Миленка Андрић.
Мирољуб Јанковић
А у учионици учитељица чека и најпре следује сушење мокре обуће и чарапа
Покрај ватре греје и учитељица
А онда припреме за повратак кући…
Довиђења школо до ујутро!