Небројено пута сам, у задњих пар деценија, писао и говорио о табу теми нашег система, па, логично, и наше мале чаршије – нефункционалности и потреби радикалних резова у јавном сектору. Можда је и добро, што су се у том времену, када су моји ставови сматрани „паметовањем“, на власти променили сви чиниоци политичког живота, те показали не да нису у стању да било шта промене, већ их долазак на власт муњевито убацује у колотечину и бразду разорану од оних претходних.
Ипак, да је враг однео шалу, показале су и (изнуђене) намере државе да скреше јавни сектор, па и недавна листа Општина, која говори да и у нашем граду има (само) петнаестак „прекобројних“. Нећу полемисати са овом (као и на државном нивоу) смешно малом бројком, јер проблем јавног сектора у нашем граду нису бројке и људи, већ – апсолутна нефункционалност јавних предузећа и установа! А оне су, у Бајиној Башти, време је показало и показује – и скупе и неефикасне, често нестручане и – подложне корупцији, где год за то има прилике… О радо цитираним „европским“ стандардима нећу говорити, јер је на нивоу државе већ заузет став да су они превише „тесни“ за набујалу пантљичару нашег јавног сектора. Но добро, и то ће нас стићи. У будућности. Но, пробајмо да будемо оно што можемо – локал-патриоти, па кренимо неким редом.
Дирекција за изградњу, потврђено је изјавама свих који су осетили сласт власти (ја само цитирам), представља место које се у јавности све гласније сумњичи за корупцију, па и криминал! Стога би је хитно требало прекомпоновати, и од места за одлагање партијских кадрова и некорисних „стручњака“, и центра за „погађање послова“, претворити у малу и стручну канцеларију за израду планова и пројеката за све оно што је потреба овог града, било то сутра или за деценију. Тендери, корупција..? Јавност рада и одговоран и вишеструко контролисан руководећи кадар свели би ту пошаст на „разумну меру“.
СТЦ треба „демонтирати“, туризам организовати кроз Туристичку организацију, а спорт подвести у другачије устројен Спортски савез. Обе целине, кроз смањено финансирање, усмерити да зарађују новац, једни од боравишне таксе и других профитабилних садржаја а ову другу од комерцијализације постојеће и будуће спортске инфраструктуре. Тако би сви клубови и учешће у њиховом финансирању били брига једне институције која има план, програм, буџет и, наравно – одговорност. Све ово би, после десет година празних а скупих прича, коначно донело приходе и од хале и спортских терена, наравно и од боравишне таксе, што је сада потпуно „скрајнута“ категорија, о којој нико чак и не говори. Истовремено, СТЦ из године у годину све више кошта општинску касу, а „приватизација“ спортске хале и терена од стране приватних клубова јавна је тајна и стални терет свих грађана.
Комунално је постало најскупљи део јавног сектора. У политичким играма и неодговорности, упропашћене су бар две реорганизације а раст цена услуга је у евидентној вези са кадровским хировима скоро свих владајућих гарнитура. Ово предузеће нужно је хитно поделити по пословима и приватизовати оно што треба да иде на „утакмицу“, а да би мање коштало. Вода, канализација, градско гробље па и будући паркинг сервис могу остати у јавном сектору а одржавање зелених површина (и спортских терена), чишћење, одношење смећа и прање улица – све су ствари које се могу пустити у поступак приватизације. У супротном, Комунално ће и даље бити скупа, црна рупа за кадровање, запошљавање и исисавање буџетског новца разних врста.
„Топлана“ се мора, пре свега кроз нову систематизацију, вратити у мере потребне стручности, растеретити од вишка који је створен кроз изливе међустраначке захвалности у сменама неких власти, те оспособити за наплату по утрошку енергије, а и убрзано радити на свим идејама које значе ефикасније, јефтиније и еколошки прихватљивије начине грејања. А то, јасно, кошта, што не значи да се та чињеница може решавати политиканском уравниловком и мимо начела социјалне политике.
Установу „Култура“, зарад функционалности и уподобљавању структуре заспослених са потребом да у њој раде они који и припадају миљеу културе, треба прекомпоновати и – припојити библиотеци. Два чиновника, одговорна за културу у оквиру библиотеке, могу лагано да носе све културне активности, ако је, овако омеђивши поменуту Установу, град подвукао свој интерес у „надградњи“ друштвеног бивствовања. Биоскоп са техником „под ренту“, Галерија под киријом, Дом као превазиђена „интернет – кафана“, једини агилан и стручан радник под Уговором, дугогодишњи културни посленици свих врста потпуно искључени и из тела и из одлучивања о било чему, финансирање активности и манифестација сведени на личне препоруке и лобирање интересних група блиских власти. Прилично лоша перспектива за културу.
Библиотека је годинама опстајала као колектив који је био поштеђен кадровске самовоље власти, али очито да ова данашња коалиција не познаје границе, ни што се тиче стручности, а поготову непотизма. Ето, како неко рече – ја вам дадох а ви – јал` носите, јал` баците. Ако се, као и до сада (а радо), и ова власт опет одлучи за ово друго, онда је то још један поуздан знак да нису дорасли месту на коме с налазе и да судбину града подређују опстанку на власти. А Бајина Башта више нема времена.
Бладисав Биљић