Насилници могу бити, и најчешће јесу, мушкарци. Али у задње време све чешће слушамо и о женама насилницама, као и о деци насилницима, оба пола. У самом чину насиља постоје две социјалне улоге, а то су улога насилника и улога жртве.
Покушајем Србије да иде у корак са модерним светом дошло се и до тога да се морају решити заборављени и давни проблеми. Заправо, невидљиви људи и њихови невидљиви проблеми осванули су недавно на свим билдордима већих и мањих градова, сви медији пишу и говоре о њима, а можда их виђамо и уживо, а можда смо и ми ОНИ. Говорим о људима који су жртве породичног насиља. Сви смо некад чули за то, а можда и видели такву немилу ситуацију. Но, проблем је тај: Како у таквим ситуацијама поступити и како томе стати на пут. Будући да је Србија тек однедавно почела да ради на питањима тог типа, многим људима није баш јасно коме и да ли уопште да се обрате за помоћ.
Андријана Ђурђић
Кренимо од тога како да породично насиље препознамо. Насиље у породици је понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. Препознаћемо га по томе ако видимо да се супружници бију, шутирају, даве, или наносе један другме лакше или теже телесне повреде. Овај вид насиља назван је физичко насиље, који није и једини. Поред њега постоје и психичко насиље, које се односи на ментално угњетавање, претње и друго застрашивање, понижавање, узнемиравање; и сексуално и економско насиље, које подразумева насилно одузимање ствари од вредности, новца, као и наметање аутократије у располагању породичним финансијама.
Ко су жртве насиља у породици? То могу бити, и најчешће јесу, жене, што се може доказати и разним статистичким подацима, која би умогоме била другачија уколико би се свако злостављање пријавило полицији. То могу бити деца, мушкарци и стара и нејака лица.
Ко врши насиље? Насилници могу бити, и најчешће јесу, мушкарци. Али у задње време све чешће слушамо и о женама насилницама, као и о деци насилницима, оба пола. У самом чину насиља постоје две социјалне улоге, а то су улога насилника и улога жртве. Насилник може бити човек било ког узраста, социјалног статуса, националности, вероисповести, мада су такве ситуације чешће у породицама нижег образовања и нижег социоекономског и културног статуса, као и припадници маргинализованих група.
Тема која ће увек изазивати прекор и неверицу јесте насиље над децом. Као што смо навели, постоје четири врсте насиља која су универзална и могу се применити на свакога,па и на децу. Како можемо препознати дете жртву породичног насиља? Прво, и најлакше уочљиво, јесу телесне повреде као модрице, огреботине, посекотине. Оно што је теже приметити јесу психичке последице детета које се могу огледати у емоционалним тешкоћама, као што су равнодушност, анксиозност, депресија. Емоционалне тешкоће узрокују широк спектар других тешкоћа, као нпр. поремећаје понашања, асоцијалност и неке патологије. Дете је равнодушно јер је изгубило радост живота и често је анксиозно, под стрепњом да ће му се нешто лоше десити, јер ни само не зна шта је то што је окидач његовом насилнику. Депресија се код деце и одраслих испољава кроз потиштеност, повлачење у себе, несаницу, губитак апетита, успореност мисаоног тока, безнадежност и беспомоћност. Самим тим дете и не може имати лепу слику о себи која му итекако треба, јер ће у школи морати да се покаже као јединка, да покаже своје способности и да се у позитивном духу надмеће са другима. Уместо тога, дете није заинтересовано за наставу и даје лошије резултате.
Последично томе има и лоше, или никакво самопоуздање, мисли да није компетентно да учествује са другима, склапа и одржава пријатељства, него је уместо тога исфрустрирано и бесно. Акумулација таквих осећања се испољава као самоповређивање, самоубилачко понашање и хетероагресивно понашање, тј. агресија према другима. Врло је важно знати да се дететова агресија према другима не сме нагло спречавати јер се тиме повећавају тежње ка самоповређивању и самоубилаштву. Деца жртве у даљем животу чешће и сама преузимају улогу насилника, у односу на децу ненасилних родитеља. Уколико учитељ или наставник примети неки вид понашања које указује на насиље у породици у обавези је да се консултује са школским педагогом, или, уколико школа има, са стручним тимом.
А како прекинути овај зачарани круг? Прво што нам пада на памет јесте да се свако насиље пријави. Међутим, искуство нам говори да се то не дешава. Оно што је део слагалице који недостаје у овој причи је, уствари, информисање особа којима је помоћ потребна,али и другима. Под информисањем се подразумева предочавање наших права и информисаност о локалним службама које су надлежне у тим ситуацијама, као и њихова приступачност. Друго, можда и битније, је подстицати самог себе за што брже реаговање, истрајност и одлучност у борби против породичног насиља. У овом случају је потребан рад са психологом, социјалним службама, агенцијама и организацијама које пружају подршку особама у проналажењу привременог смештаја, обезбеђивању сигурности ван смештаја, изналажење могућих решења за даљи живот. Јако је важно, а можда и најважније, детету обезбедити мирно и стабилно место за живот, показати му љубав и створити атмосферу сигурности. Уколико град у коме живимо нема Сигурну кућу, или неко друго јавно место за привремено смештање жртава, ту улогу могу преузети чланови уже и шире родбине, као и блиски пријатељи.
Како околина реагује на насиље у породици? Често се водимо политиком „нека свако живи свој живот“ или „нећу да се мешам“. Једна таква наша одлука некога може пуно да кошта. А наш позив полицији може бити анониман и можда је баш он у молитви онога који трпи ударце.
Андријана Ђурђић